“О, усамљености! усамљености; завичају мој! Предуго сам живио као дивљак у дивљој туђини а да не бих сузама у очи теби вратио! Прети ми сад само прстом, баш као што су моје мајке претиле да ће се само осмехути на мене, као што су мајке осмехују, реци само: “Ако је то некад одустало од мене као олуја?” - ко је на растанку узвикнуо: предуго сам седео код усамљености, па сам се одвикао од ћутања!” -Фридрих Ниче